Slika0291

Tetkino

– Koga više voliš? Mene ili Tisu?

Stojim okrenuta leđima, a pitanje mi se zabada kao pikado strelica na ono nedohvatljivo mesto između lopatica.

Jako dugo je bila jedino dete u familiji. Obožavana kako se samo ta prva deca vole. U mom slučaju, bez kriterijuma, bez granica, bezuslovno voljeno tetkino dete.

Jedne zime je poželela lutku. Novu, tek se pojavila. Nigde je nema, a sat otkucava. Dolazi Deda Mraz, a ja nemam poklon. Lutku. Tu lutku koju ona želi.

Jurcam od radnje do radnje, molim, preklinjem prodavačice da se raspitaju gde je ima.

Vreme ledeno, a ja gorim od straha da neću uspeti. Da joj tetka neće ispuniti želju.

I nađem lutku posle kao večnost duge potrage. Presrećna je držim u rukama. Ne gledam ni koliko koša  (a košta kao par najboljih cipela), trčim da stignem na vreme.

Poklon joj daje Deda Mraz. Ona ne trepće, sedi nepomično, ne diše. Sve što je želela je u toj kutiji.

Onda joj njen tata, moj zet kaže- Hoćeš li se zahvaliti tetki?

A ona, ne skidajući pogled sa lutke kaže- To mi je doneo Deda Mraz, a ne tetka.

Kao niko pre, nahrani mi dušu. Sa te tri reči sam dobila svu zahvalnost koju sam želela.

Onda su se u par meseci rodili Pavle i Tisa. Dok smo sestra i ja bile trudne, ona je na pitanja radoznalih komšinica odgovarala – Iz maminog stomaka ću dobiti batu, iz tetkinog seku.

Kad se Tisa rodila billa je oduševljena. Htela je sestru i nije mogla da dočeka da ta sestra poraste dovoljno da mogu da se igraju.

– Svi su mi rodili bate, samo si mi ti rodila sestru!- kaže, a meni opet duša naraste od njenih reči jer sam joj samo ja ispunila želju.

I sad sam tu gde sam. Ne moram ni da se okrenem, znam da me četiri oka gledaju  čekajući presudu- koga više volim?

Nije to ona situacija kada mama deci kaže- sve vas isto volim. Sve sam vas rodila pa je normalno da vas isto volim. Na to deca pristaju.

Znam da Tisa očekuje da nju više volim- Ja sam tvoje dete- povuče kao argument svaki put kad je zbog nečega grdim ili kad očekuje nešto što ja ne prihvatam iz prve.

Znam da Sofija ne pristaje na to da nekoga volim više nego nju, čak i ako sam tog nekog rodila. Tetka nikoga na svetu ne voli ko nju.

– Ti si moja prva ljubav, a ti si moja najveća ljubav- odgovaram, a sekunda koliko čekam njihovo odobravanje meni traje kao sat.

Obe me grle u isto vreme. Znam da su mi progledale kroz prste, moje male devojčice, a veliki ljudi.

I naravno, to nije kraj. I dalje me muče sa takvim pitanjima- ko ti je lepši, ko ima lepšu frizuru, ko ima lepšu haljinu…ali sad sam spremna, više im ne okrećem leđa 🙂

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

No Comments


Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*