ljubav

Posao

– Mama, šta je tvoj posao?

– Nekad ni sama ne znam, pomislim, a onda joj neubedljivo odgovorim- Pravim reklame. To mi je posao.

Nije oduševljena. Nije baš da spašavam svet, nemam super moći, a još ni jedna od tih mojih reklama nije na njenom omiljenom televizijskom kanalu.

Pravim reklame, ponovim u sebi, ovaj put bez gordosti i drskosti sa kojom sam pre deset godina na isto pitanje mojoj baki baš tako odgovorila.

– Pravim reklame baba, znaš šta je to?- vičem, mada ona bez obzira na visinu tona, čuje samo ono što ona hoće.

– Ne znam, ali nije ti to neki posao. Nije to za žensko- kaže ona.

Nije. Nije celo ovo vreme, ovaj ludi rasplet Marija moja, nije za ljude, ni za ženske ni za muške. Ali uvek je tako- kakvo vreme, takvo breme, dok god mislimo da mi možemo da menjamo njega, a ne ono nas, dobri smo bako moja.

– A ja? Šta će biti moj posao kad porastem?

– Pa ne znam, šta bi volela da radiš?

– Vila ili princeza sigurno. I da imam čarobni štapić. Pravi, a ne kao ovaj, igračku.

– Dobro, ali i vile i princeze imaju posao. Na primer ima vila koja čuva prirodu ili vila koja čuva životinje, pa ima princeza koja je doktorica…znaš, može i tako da bude.

– A mogla bih i ja da pravim reklame.

– Mogla bi, što da ne?

– Ali neke lepe, a ne kao ove vaše dosadne.

Toliko o tome.  I manje više klijenti, ko ih je poznavao zna kakvi su.

Ali napraviti reklamu koja će se njoj svideti, to je već vredno izazova.

Na kraju, sve se svede samo na to.