Sedi onako tužna, mala kao mrvica, a spustila ramena kao da je sve muke sveta pritiskaju.

Sakrila se iza trepavica i uzdiše. Tiho.

– Šta je mila, što si tužna?

– Nešto sam čula.

– Šta si čula ljubavi, pitam je, a već mi se knedla kortlja niz grlo, strah, zebnja, da je nešto ušlo u taj njen divni svet i pokvarilo ga nekakvim istinama kojima tu nije mesto.

– Čula sam da magična bića ne postoje, kaže ona.

– Da ne postoje vile i čarobnjaci. Da nisu stvarni. Da su oni samo u pričama. Jel to istina?

– Ne znam- i kažem i ćutim.

– Kako ne znaš? Ti si mama, ti moraš da znaš… – ljuto me osudi, al u pola besa joj se umeša i tuga u glas, pa utihnu i pre nego što je završila misao.

– Lepo mila, ne znam. Samo znam da je ovaj naš svet ogroman. Velik. Prevelik da bi ga bilo ko celog obišao i u svaki njegov ćošak zavirio. Toliko ima ljudi, dece, kuća, gradova, sela, planina, reka, potoka, mora…Toliko je cveća i drveća, životinja, vetrova, kiša, oblaka…

– I ja sam sigurna da niko, ali niko na ovom svetu nije zavirio baš svuda. I niko ne može da ti kaže da magična bića ne postoje, jer to niko ne zna.

– Ja verujem da postoje, jer mislim da je ovaj naš svet dovoljno velik i za nas i za njih.

– Zato, kad ti drugi put neko kaže da  magična bića ne postoje, pitaj ga kako to zna. Videćeš da neće znati da ti kaže.