20150528_162059_resized

Mi i oni

– Mama? Jesmo mi belci ili crnci?- pita me jedan dan iz čista mira.

– Belci, mila. Otkud ti sad to?

– A moj drug Gagi? Jel on belac ili crnac?

On je Rom, da ne kažem Cigan- kažem u sebi. Ali kako to njoj da kažem?  Ima tri godine! Ona ne zna šta su Romi, a reč Cigan nije čula nikada u životu. Nismo je nikada plašili time da će je odneti Cigani, nikad joj nismo rekli da je prljava ko Ciganka. Jednostvano nismo. Nismo je učili da postoje ovakvi ili onakvi ljudi- već samo ljudi.

Danas Cigan znači nešto ružno, posebno ovde, u gradu.

A ja se sećam Ciganke Anke. Dolazila je kod moje bake uvek pred sam kraj leta. Kao neki vesnik jeseni, vukla je za sobom ogromne torbe pune starih iznošenih stvari. Izgledale su preteške za tako sitnu ženu, ali ona je vešto baratala sa njima, prebacivala ih sa boka na bok, nežno, a  sigurno, kao da u tim džakovima skriva bezdane tuđih ishabanih uspomena.

Ušla bi u dvorište galameći, uzvikujući bakino ime u nekom polu pevajućem  ritmu: Maaarijaaa! – pa bi i pre nego baka izađe pred nju, ona spuštala torbe, sedala na klupu i počinjala da mota duvan.

Imala je dugu, kao ugalj crnu kosu, upletenu u savršenu pletenicu koja joj se spuštala do pojasa, odakle se nastavljao vodopad raznih marama, suknji, podusknji, čudo božije od boja, šarenila, dezena…Imala je predivnu tamnu  kožu, na licu izbrazdanu dubokim tragovima života, tako da je bilo teško proceniti koliko joj je godina. I imala je zvezde u očima boje badema. Zvezde, kao kompase koji su joj pokazivali put.

Baka bi je uvek primala kao važnog gosta, kuvala joj kafu i pravila sok od zove, služila kolačima ako ih ima, izvinjavala se ako ih nema.

Šaputale bi jedno vreme, onda bi Anka ustajala. Baka bi na odlasku gurala nešto u te njene torbe, dodavala svoju istrošenu prošlost, a onda bi stajala na kapiji i gledala za njom, sve dok Anka ne zamakne u nečije tuđe dvorište.

Kad bi uveče došao deda, baka ga je kratko izveštavala- Dolazila je Anka, ciganka- govorila je, a deda bi samo odobravajući klimnuo glavom, kao da je miran jer je znao da je Marija viškove njihovih uspomena predala pouzdanom čuvaru  prošlosti.

Jednom sam pitala baku odakle Anka dolazi, a ona mi je ogovorila samo- Odonud.

Odonud. To je valjda neko mesto između negde i nigde, nestvarno daleko i blizu u isto vreme, gde Anka sigurna sam, još uvek luta vođena zvezdanim nebom u očima, čuvajući kao najveće blago sve što su drugi odbacili.

Nije Gagi ni blizu Anke, ni blizu bosonoge dece sa kojima smo mi, jednako bosi jurili loptu po prašnjavom drumu. Nije Gagi ni musav, ni čupav, ni dronjav ko što su moji drugari  bili.

– Kako to misliš mila? Ja mislim da je Gagi isti kao ti- kažem bez ikakvog plana.

– Nije mama, jel ti ne vidiš? Jel nisi videla kako su mu crne ruke i obrazi. On je crnac, tako ga svi zovemo. Gagi crnac- kaže ona.

– Pa dobro, ali to ne znači da ne treba da se igrate sa njim. On je drugar kao i svaki drugi- pokušavam bar nešto pametno da kažem, da mimo velikih reči bar delimično celu situaciju pretvorim u još jednu lekciju.

– Mama! Naravno da se igramo. Gagi je moj drug!- ućutka me u trenutku.

Ok mala. Ovo je  lekcija za mene. A za tebe ima vremena. Doći će na red i te velike životne teme. Za sad jurite zvezde i hvatajte snove pecaljkama- beli i crni, čupavi, dronjavi, čisti – nevažno, život je i onako negde između.

2 Comments


    • Ivana
      Replay Cancel Replay
    • May 28, 2015

    super pričica, lepo napisana:)

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 29, 2015

      hvala :-)

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*