– Kakva si ti bila kad si bila mala? Mala mama, mamica…

– Pa takva kao ti, samo si ti pametnija i lepša.

– Misliš mudrija?

– Da, da…mudrija 🙂

– A čega si se igrala?

Čega sam se igrala, mišu moj? Šta da ti kažem, kako da ti tu priču ispričam? Kako da ti te dane u slike pretvorim kad se u njih toliko nekog  drugačijeg života od zaborava sakrilo…

Nema više oraha sa čijih grana smo pokušavali zvezde da dohvatimo. Nema ga, puko je od tuge što se više niko po njemu ne penje.

Nema više zove u čijem smo soku gasili žeđ za jurenjem snova. Nema je, onako krive i proklete, svačije i ničije. Kao tuđa žena, korenom i stablom vezana za komšijsku stranu dvorišta, a raskošnom krošnjom sva prešla u babino dvorište, pa kad vetar dune, razbaca po našoj avliji belo cveće, ko milion belih pahulja.

Ni miris lipe ti ne mogu opisati, nema ih ovde. A tek dud, srećo moja, mirisu moj! Kako dud miriše, posebno kad bosih nogu po njemu gacaš, pa se nadaš da ćeš se poklizati i ceo se u njega uvaljati.

Nema ni tih livada punih koprive, nestale su sa našom drskošću da je izazivamo, da se bolnim nogama smejemo, da suzama od smeha rane vidamo. Nestale su, preoralo ih vreme i tuđe želje.

Ni polja bulki, crvenih ko krv, ni njih ne videh odavno, Bulko moja, Svemiru moj.

Samo je Tamiš tu, isti onakav, mutan i lenj, leden i predivan, prelep samo nama koji smo uz njega odrasli. Samo je Tamiš tu, nem, prevrtljiv, opasan i bezazlen u isto vreme.

Samo Tamiš i tišina…

Jer detinjstvo mi uzeše ratovi, anđele moj- o tome da ti pričam? Kako taj strah u tvoje oči da uselim, nemoć deteta kom ruše ceo svet, kom dušu prljaju dušmani i naših i njihovi. Kako o tome da ti progovorim kad i sama ceo život samo hoću da zaboravim.

Tiso moja, lepa moja Reko, ne trebaju ti pritoke moje da ti korito napune. Ne trebaju ti sećanja moja da se u njima i ti skrivaš.

Treba ti vetar, pa čak i taj moj surovi banatski, da ti raširi krila, da postaneš bolja od svega što sam ja bila.

– Hoćeš da vidiš moju sliku kad sam bila mala?

– Hoću, hoću…

I držiš je u ruci, maziš je ko da ti je sestra, a ja sklanjam pogled, gleda me pravo u oči, ljubomorna jer sad tebe volim više.

Pomazim tebe po glavi, mazim i nju u tebi i spustim ti usne na kosu da ugušim suze, da zaustavim dah.

– Volela sam da se igram školice, lastiša i crvenih rukavica. Dođi, pokazaću ti.