20150407_212412_resized

Kupi mi mama igračku

– Ali ja to stvarno želim. Mooolimm te, mooolim te, mamice. Kuuuupi mi – pa skupi ruke i namesti onaj pogled napuštenog šteneta, štene moje.

– Ne mogu da ti kupim. Šta će ti to? Puna nam je kuća igračaka.

– Ali mama, pa zar ti hoćeš da ja budem tužna- štene postaje ucenjivač.

– Naravno da neću, ali imaš dovoljno igračaka da bi bila srećna.

– Mama! To nije lepo. Ja sam tvoje dete. Neću te više voleti, nikada više – ucenjivač prelazi na pretnje, a ja osećam da počinjem da gubim.

Gotova sam.  Porota od prodavačica, komšinica, sveukupne publike našeg malog igrokaza je na njenoj strani.  Tražim preko gondola nekoga ko bi me podržao, ali oko mene su osuđenici na istu propast kao i ja, izgubljeni roditelji koji se suočavaju sa pitanjem gde je granica i kako se ta granica brani.

Mislim, imam novaca da joj kupim to što želi. Ovaj put joj je želja u granicama zdravog razuma. Ali mislim da je premala da bi njoj novac postao mera stvari, a meni argument u odabiru želja koje ću joj ispuniti i onih koje neću.

Ok, znači novac nije tema. Bar ne još neko vreme.

To što želi biće joj zanimljivo otprilike onoliko dugo koliko nam treba da stignemo od radnje do kuće. Ali u to ja nju sad ne mogu da ubedim, jer je u ovom trenutku to što želi, njoj najpotrebnija stvar na svetu.

Znači ni argument broj dva ne stoji.

Ja ustvari ne verujem u instant zadovoljavanje želja- od instant hrane, preko instant umetnosti do instant ljubavi, što bi rekla patronažna sestra koja je kupala prvih deset dana njenog života- od toga samo raste želudac.

I u nekom kosmičkom smislu, ne verujem da čovek, čak i kad mu život pruži priliku, treba sebi da ispuni baš sve želje. One lucidne kaprice, onu jednu stvar koju želiš više od svega…Šta ti onda sledećeg jutra podigne kapke? Kako od onog koji je sanjao, želeo, stvarao da bi to dostigao, postaneš onaj koji to sad ima. Više ne sanjaš? Ne želiš?

Moj tata je na molbe, ucene i pretnje nas troje ceo život odgovarao- i ja bih voleo da imam Mercedesa, pa ga nemam.

I kad se podvuče crta, ja ustvari nemam pojma šta bih joj rekla.

Da su želje najlepše dok ih želimo? Ili da ne može, zato što ja tako kažem? Da ću ja nju voleti čak i ako ona mene više ne voli i da ću čekati da me opet zavoli? Da nemam novaca? Da je igračka glupost?

Da koliko god ja želela da ona izraste u osobu koja će gomilati bogatstvo od kog će joj rasti duh, a ne „želudac“, to na kraju svih krajeva, neće biti moja odluka nego njena.

– Imam ideju. Idemo kući da složimo sve igračke koje imamo, da napravimo mesta za ovu, da odlučimo gde ćemo je staviti, gde će spavati, ko će joj od naših igračaka biti drugar, pa kad sve to uradimo, ako još uvek budeš želela baš tu igračku, kupićemo je. Zamisli kako bi ona bila tužna da stigne u tvoju sobu i vidi da tamo nema mesta za nju.

– DA. Idemo, idemo.

I ok, možda nisam dobila rat, ali smo zajedno napravile mesta za neku novu želju.

I uspela sam  još jednu neverovatnu stvar- pospremila je svoje igračke 🙂

14 Comments


    • Replay Cancel Replay
    • May 20, 2015

    Kao i uvek - divan tekst! Nekada, kao i sada, dok čitam ovu vašu priču, imam utisak da pri odnosu sa detetom baratam krhkom kristalnom čašom koja se samo jednim pogrešnim korakom/postupkom/rečju može pokvariti za čitav život. To je toliko opterećujuće na momente, a u isto vreme inspirišuće. Preveliko je to breme roditeljstva. I znam, stvarno znam da su ta mala srca i ti prepametni mozgići mnogo jači, veštiji, sposobniji, samostalniji nego što često i pomislim(o), ali opet, uvek iznova, tražim pravu reč, pravi način, dobar način - samo nama svojstven. I zato volim ovaj tvoj blog, jer čitajući ga, sve izgleda tako lako i logično.

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 20, 2015

      Hvala :-) Rastu oni, rastemo i mi, pa nekada oni nadmudre nas, nekada mi njih :-)

  • Prvi put vas citam. Volim da se informisem o onome sto me ceka i vidim da mi nece biti lako. Moja urodjena racionalnost i misljenje da sve moze dogovorom izgleda ce morati da poprimi i dozu mudrosti i kojecega kako bih odolela svim zamkama.

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 20, 2015

      Važno je da se spremite na sve, a onda kad dođe vreme za moguća i nemoguća pitanja i želje, predlažem nadmudrivanje, ali takvo da svi u njemu uživate :-)

  • Baš sam pre nekoliko dana u prodavnici pomislila- koliko li će da traje ova mirna kupovina s njim zajedno, tj kad počinje to- hoću i gotovo! I ne znam kako ću se snaći i postaviti. Gledam ga tako maleckog koliko puta imajući utisak da mi sva moć klizi između oprstiju. Baš nas stavljaju na "muke", da tražimo alternative i da ojačamo. Mislim da si se odlično snašla!

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 21, 2015

      Mali ljudi- znaju i šta hoće i šta neće :-)

    • Sveklana
      Replay Cancel Replay
    • May 20, 2015

    Pamet mila mala <3

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 21, 2015

      :-)

    • Replay Cancel Replay
    • May 22, 2015

    Dobro mi je poznata ova situacija, zato i ne volim da idem sa decom u šetnje kroz centar grada, gde vreba toliko mamaca koji bude dečije želje i apetite, od igračaka i autića, do grickalica i sladoleda... Nadmudrivanje je najbolje rešenje, samo mi ne uspe uvek, pa često pravimo kompromise i dogovore, gde svako treba malo da odustane, i oni i ja, da svi budemo zadovoljni. Često napravimo dogovor i pre odlaska u grad, pa kada krenu molbe i zanovetanja onda ih podsetim da to nije po dogovoru, i najčešće opet ponudim neku drugu alternativu. Svaka čast na tvom nadmudrivanju u ovom slučaju!

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 23, 2015

      Hvala :-)

  • Divan, divan tekst! :) I sjajna snalažljivost! Ti mali-veliki ljudi znaju da nas iznenade više nego što očekujemopa je nekad jako teško biti bar korak ispred.

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • May 28, 2015

      Hvala :-) Mislim da svi mi učimo, od njih, o njima, sa njima...i nekad uspemo da se snađemo, nekada ne :-)

  • Prvi put sam na tvom blogu, pa BLOGPOZDRAVLJAM! Moja fora za izbjegavanje problema u kupovini je "To su stvari za djecu kojima je rođendan. Ako ti odneseš, neće biti za njih i oni će biti tužni. I tebi kad bude rođendan dobićeš. Znači to hoćeš, dobro, dobro.." Možda zato što sam počela dovoljno rano, tako su naučili i stvarno me ne maltretiraju. Ovo tvoje isto super zvuči, čuvaću to kao kec iz rukava. :D Da, potpuno se slažem da ih treba učiti da ne dobijaju sve što požele!

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • October 8, 2015

      Aha, pa nije loša ideja :-) Svaka nova taktika za izbegavanje njihovih zamki je dobro došla :-)

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*