20150407_212412_resized

Kupi mi mama igračku

– Ali ja to stvarno želim. Mooolimm te, mooolim te, mamice. Kuuuupi mi – pa skupi ruke i namesti onaj pogled napuštenog šteneta, štene moje.

– Ne mogu da ti kupim. Šta će ti to? Puna nam je kuća igračaka.

– Ali mama, pa zar ti hoćeš da ja budem tužna- štene postaje ucenjivač.

– Naravno da neću, ali imaš dovoljno igračaka da bi bila srećna.

– Mama! To nije lepo. Ja sam tvoje dete. Neću te više voleti, nikada više – ucenjivač prelazi na pretnje, a ja osećam da počinjem da gubim.

Gotova sam.  Porota od prodavačica, komšinica, sveukupne publike našeg malog igrokaza je na njenoj strani.  Tražim preko gondola nekoga ko bi me podržao, ali oko mene su osuđenici na istu propast kao i ja, izgubljeni roditelji koji se suočavaju sa pitanjem gde je granica i kako se ta granica brani.

Mislim, imam novaca da joj kupim to što želi. Ovaj put joj je želja u granicama zdravog razuma. Ali mislim da je premala da bi njoj novac postao mera stvari, a meni argument u odabiru želja koje ću joj ispuniti i onih koje neću.

Ok, znači novac nije tema. Bar ne još neko vreme.

To što želi biće joj zanimljivo otprilike onoliko dugo koliko nam treba da stignemo od radnje do kuće. Ali u to ja nju sad ne mogu da ubedim, jer je u ovom trenutku to što želi, njoj najpotrebnija stvar na svetu.

Znači ni argument broj dva ne stoji.

Ja ustvari ne verujem u instant zadovoljavanje želja- od instant hrane, preko instant umetnosti do instant ljubavi, što bi rekla patronažna sestra koja je kupala prvih deset dana njenog života- od toga samo raste želudac.

I u nekom kosmičkom smislu, ne verujem da čovek, čak i kad mu život pruži priliku, treba sebi da ispuni baš sve želje. One lucidne kaprice, onu jednu stvar koju želiš više od svega…Šta ti onda sledećeg jutra podigne kapke? Kako od onog koji je sanjao, želeo, stvarao da bi to dostigao, postaneš onaj koji to sad ima. Više ne sanjaš? Ne želiš?

Moj tata je na molbe, ucene i pretnje nas troje ceo život odgovarao- i ja bih voleo da imam Mercedesa, pa ga nemam.

I kad se podvuče crta, ja ustvari nemam pojma šta bih joj rekla.

Da su želje najlepše dok ih želimo? Ili da ne može, zato što ja tako kažem? Da ću ja nju voleti čak i ako ona mene više ne voli i da ću čekati da me opet zavoli? Da nemam novaca? Da je igračka glupost?

Da koliko god ja želela da ona izraste u osobu koja će gomilati bogatstvo od kog će joj rasti duh, a ne „želudac“, to na kraju svih krajeva, neće biti moja odluka nego njena.

– Imam ideju. Idemo kući da složimo sve igračke koje imamo, da napravimo mesta za ovu, da odlučimo gde ćemo je staviti, gde će spavati, ko će joj od naših igračaka biti drugar, pa kad sve to uradimo, ako još uvek budeš želela baš tu igračku, kupićemo je. Zamisli kako bi ona bila tužna da stigne u tvoju sobu i vidi da tamo nema mesta za nju.

– DA. Idemo, idemo.

I ok, možda nisam dobila rat, ali smo zajedno napravile mesta za neku novu želju.

I uspela sam  još jednu neverovatnu stvar- pospremila je svoje igračke 🙂