– Ko je tebe rodio?

– Baka Nada.

– A ko je rodio baka Nadu?

– Moja baka Marija.

– A gde je ona?

…….

Ćutim.

Obećala sam sebi da je neću lagati.

Baka Marija je umrla brzo posle njenog prvog rođendana. Doživela je skoro 90 godina, petoro unučadi i četiri praunučeta. Gorda Mađarica, ledena lepotica, sa onom neprolaznom lepotom prirodnih plavuša, moja je Marija bila jedinstveni kompromis između pitome banatske ravnice i surovosti banatskih vetrova, spolja hladna, a unutra topla i mekana kao štrudle koje je vadila iz rerne dok nas je lupala po prstima jer nikada nismo mogli da dočekamo da se ohlade. Moja je Marija život podelila sa Blažom, koji je bio težak kao hercegovački kamen sa kog je potekao, a opet jedinstven, nezamenjiv, neverovatan u svakom smislu, neizlečivi čovekoljub i idelaista. Kad se udala za njega nije znala reč sprskog.  A onda, do pred  kraj života nije progovorila reč mađarskog.  Tek na samom kraju kad je bolest opkolila i slomila, moja je Marija  našla kompromis da ode onako kako njoj dolikuje. Da otputuje na mesto, u vreme, kada je bila devojka, bez bola i patnje za onima koje ostavlja, bez sećanja na ćerke, unučad, bez uspomena na život koji odlazi. I bez sećanja čak i na jezik na kom je podizala decu, sa njima pričala. Mama i tetka su tako ostale bez prilike da se sa njom pozdrave, ali za neke osećaje reči nisu potrebne, pa je otišla sa ovog sveta svesna da je okružena ljubavlju, kakvo god joj ime dali.

– Pa umrla je. Nije više tu. Nema je više.

Ona ćuti. Po pogledu joj vidim da joj se ne dopada to što čuje, ne prihvata, neće da zna.

– Pa gde je sad?

–  Nije tu. Na nekom drugom mestu je. Bila je bolesna i jako stara i više nije živa.

– A kako je umrla?

– Bila je stara i bolele su je noge. Jednom je pala i slomila kuk. I onda je otišla u bolnicu ali to nije moglo da joj prođe. I umrla je.

– Hoćeš tako i ti jednom umreti?

– Hoću. Jednom. Neću sad.

– A ko će mene da čuva kad ti umreš?

– Ti ćeš biti velika, kao ja sad. Imaćeš tvoju decu i neće niko morati da te čuva.

– Ali ćeš mi nedostajati.

– Hoću. Ali kad god ti neko nedostaje, ti možeš da zatvoriš oči i pomisliš na njega i to je skoro kao da je tu.

– A hoću i ja umreti?

– Hoćeš, ali kad budeš stara, stara baka.

– A hoću prvo ja umreti ili ti?

– Prvo ja pa ti.

– A tata? Hoće i on umreti?

– Hoće, ali kad bude stari stari deda.

– Pa jel svi umru?

– Svi mila.

– A jel može onda da se oživi?

– Ne verujem. Mislim da ne može. Rodi se neko drugi.

– Nemoj da umreš, molim te.

– Neću, mislim da neću još, ali i ako umrem uvek ću te voleti gde god da sam i uvek ću biti tu negde da te čuvam, a i ti ćeš uvek kad zatvoriš oči znati da sam ja tu.

– Neću više da pričamo o tome.

– Nećemo, idemo da se igramo.