Sede ona i Pavle jedno naspram drugog. Onako kao veliki, ručaju i razgovaraju. Pavle, njen brat. Blizanci, ali su ih dve mame rodile. Moja sestra i ja. Pavle je par meseci stariji. Tisa priča bolje od njega, Pavle šuška, kotrlja r…Pavle je spretniji od nje, okretniji, olimpijac mali. I on bi uglavnom da jurca, glumi nindžu, vozi auto…Ona bi da pričamo priče, da se igramo sa lutkama ili igramo balet. Dečak i devojčica.

– Pavle- pita ona njega- zašto si ti dečak, a ja devojčica?

Otvorim usta da im kažem da dok se jede ne priča se, ali me radoznalnost ućutka.

– Pa ne znam, tako su me poslali- kaže Pavle.

Kratko i jasno.

Ja pitam – Ko te poslao Pavle? – umirem od želje da čujem dalje, ali su njih dvoje već negde drugo. Njoj je jasno, a i njemu.

Drugi put čujem od Sofije, naše velike sestre od tetke, kako bi ona volela da leti u svemir, ali je čula da devojčice to ne rade.

– Ko ti je to rekao?- pitam je

– Pa znaš tetka, devojčice mogu da budu doktorice, učiteljice, veterinarke, tako nešto…

– A što ne bi bile inžinjerke, astronauti, rudari, fudbalerke…? Što da ne?

– Pa ne znam- kaže Sofija, onako pomirljivo

– Slušajte me sad obe, kažem i njoj i Tisi- devojčice mogu sve, ali baš sve kao dečaci. Možete da budete šta god poželite i danas i sutra i kad porastete. I nikada nemojte da date nekome da vam kaže da nešto ne možete samo zato što ste devojčice.

Njih dve se smeju, sviđa im se ideja.

– Praviš od dece feministikinje, ubaci se moj Muž.

– Širim im krila, to je najvrednije što možemo da im damo.

– Ajde fudbalerke, da vas naučim da pucate na gol, kaže on i tako stavimo tačku na tu temu.

1:0 za nas 🙂