20150407_211455_resized

Odbeglo pače

Jednog se jutra jedna devojčica probudila tužna.

Od prethodne noći od kada joj je nestalo malo ružno pače sa korica omiljene knjige, nije mogla da prestane da se brine za njega.

– Gde je? Gde je moglo da ode? Zovem ga, tražim ga, nigde ga nema. Znam, idem da ga potražim- pomisli ona i dok joj je mama spremala doručak, brzo navuče svoje čizmice za kišu i uskoči u baricu iz knjige.

– Pačeeeee…Pa pa pa…Pačeeeee- vikala je iz sveg glasa, a onda kad je videla kako se mali talasi lepe za njene čizmice, na trenutak zaboravi na pače i poče od sreće da skače po bari, tako jako da je isprskala celu sobu.

– Auuuu, pa cela nam je soba mokra. Izlazi odatle brzo i dođi do doručkuješ- reče mama pružajući joj ruku da je izvuče iz knjige.

– Šta si radila tamo i gde ti je malo ružno pače?- pitala je mama

– Ne znam, od sinoć ga nema- reče ona opet jako tužna- Nigde ga nema i ne znam ni gde da ga tražim.

– Jao- pomisli mama- ko zna gde je sad to malo pače. Šta ako se zavuklo negde ispod kreveta ili je u veš mašini ili u nekom plakaru…- i dok je mama tako mislila, iz knjige sa donje police ormara pomalo nespretno istrča mali meda.

– Upomoć, upomoć…- vikao je on, a onda se onako sav zadihan sudari sa devojčicinim bosim prstićima na nogama pa se još više prepade.

– Šta ti je mali medo- reče ona nežno ga uzimajući u ruku- ko te tako uplašio?

– Pa ti, vidi kako si velika!

– Ja? Ali ja sam mala!

– Igrao sam se pred svojom kućom, čekao Zlatokosu, kad pored mene projuri jedno veeeeliko ružno pače. Ustvari, više je ličilo na patku nego na pače, mada nije ni na patku baš jako ličilo. Projuri pravo u šumu i tamo se negde sakrilo. I ja sad ne smem u moju šumu, plašim se da ću ga opet videti- završi meda drhteći od straha.

– To je moje pače, moje pače pačasto. Gde je, gde je otišlo? Idemo, idemo brzo da ga tražimo! Mama, maaamaaaa!-povika devojčica i tako je jako odskočila da se meče otkotrljalo pravo među sedam patuljaka koji su mirno sedeli i gledali zalazak sunca.

– Uf, al će ovo biti dug dan. Što pre nađemo pače, pre će se sve vratiti na svoje mesto- reče mama- Ajde, da čujem, gde ti je pače?

– U šumi, u šumi…tu, tu!- reče devojčica i pokaza rukom na gusti zeleniš baš pored Crvenkapine staze.

– Dobro, čekaj malo. Pozvaćemo lovca, on najbolje poznaje šumu, on će nam pomoći.

– Gospodine Lovče- ljubazno reče mama- gospodine Lo…

– Molim? Ko smeta? Tišina! Vidite da sam u zasedi, čekam vuka.

– Izvinite gospodine Lovče, ako biste nam pomogli…Znate, izgubili smo jedno malo ružno pače i ne znamo kako da ga nađemo. A tu je negde, baš u vašoj šumi, znate…- ponovo pokuša mama.

– A ne, ne, ne. Ja moram da čuvam Crvenkapu i baku. Ne mrdam odavde. Ni makac!

– A ako bismo nas dve njih čuvale dok vi malo pogledate po šumi…malo samo, znate…

A lovac nakrivi šešir, pa se pravi da razmišlja, a istina je bila da je baš bio željan d lutanja po šumi jer  se jako dugo nije ni mrdno sa te strane knjige.

– Dogovor! Otvorite širom oči i pazite, a ja idem u ekspediciju u lov na pače!

– Ne, ne. Ne lov! Nemojte da ga ulovite, samo ga dovedite- povika mama

– Pih- reče on razočarano- šta je tu je. Doviđenja, odoh ja!

I mama i devojčica su širom otvorile oči, gledale, gledale, nisu treptale. Zaustavile dah i stražare.

Nije prošlo par minuta kad se sa samog kraja knjige začu strašan huk i pred njima se stvori ogroman, predivan beli labud.

– Evo ga gospođo! Vaš ćuran, patka, kokoška! – izdeklamova lovac i bez pozdrava odjuri na svoje mesto u priči, pomalo besan što nije mogao da se vrati sa ulovom, neg tek sa tu nekom odbeglom ptičurinom.

– Ko si ti?- zbunjeno je devojčica gledala u labuda

– Pa to sam ja, tvoje pače- reče on.

– Ali, ali…

– Pa što se čudiš, zar nikada nisi pročitala moju knjigu do kraja?- upita labud

– Pa nisam- posramljeno spusti glavu devojčica- ali kakve to veze ima, ti svejedno nisi moje pače.

– Jesam, samo sam postao labud. I sad idem, nazad u baru, zaželeo sam je se, a ti kad završiš doručak, pročitaj priču do kraja- reče labud, nežno zamahnu krilima i nestade među stranicama njegove priče.

– Eto, vidiš mama! A ja, ja sam još mala? Kad ću ja da porastem?

– Čim doručkuješ porašćeš malo, pa svaki dan malo po malo, sve dok jednog dana i ti ne postaneš moja prelepa labudica- reče mama ljubeći devojčicu, srećna što se sve vratilo na svoje mesto.

 

 

No Comments


Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*