20150408_091138_resized

Deda Jova i mali lav

„Vetar duva, vetar svira, osta deda bez šešira…“

– Kao moj deda Jova. On nosi šešir.

– Jeste, kao tvoj deda Jova.

– A znaš da on ima malog lava u sobi?

– Malog lava?

– Da, da. Juče mi ga je pokazao.

– Pričaj mi tu priču. O deda Jovi i malom lavu.

– …ne znam baš jel znam dobro tu priču, ali probaću pa me ti ispravi ako negde pogrešim.

Jednog  je dana deda Jova pošao na posao. Išao je polako, nogu pred nogu, nešto se zamislio pa nije ni primetio kako se naoblačilo.

Uskoro će kiša- pomisli deda Jova, bolje da se sklonim.

I našao je jednu klupu tačno ispod jedne strehe i seo tu da pročita novine i sačeka da prestane kiša. I taman kad se začitao, oseti nešto mu se mota oko nogu, uvlači mu se u cipelu, gurka ga i začikuje.

Deda Jova spusti novine i pogleda dole, kad dole jedan mali lav, sav se trese kao miš od straha.

– Šta radiš to? – pita ga ljutito deda Jova.

– Bojim se, šta ti je, što me vičeš. Vidiš kako se naoblačilo, a ja nemam gde da se sakrijem.

– Pa kakav si ti to lav kad se bojiš malo kiše.

– Pa mali lav, to sam ja. Mali sam pa se malo i bojim.

– Ajde dođi, sedi tu kraj mene- reče mu deda Jova, pa ga smesti pored sebe i nastavi da čita novine.

– I miran da budeš, nemoj da mi smetaš.

Ali ne prođe puno i opet deda Jova oseti gurkanje.

– Šta je sad?

– Još se bojim. Mogu da ti sednem u krilo?

– Uf, sedi, ajde, ali budi miran, vidiš da čitam novine.

I sede lav dedi u krilo, ali i to je trajalo kratko, jer se toliko tresao da su dedi počela slova u novinama da igraju koliko su se drmusala od tog lavovskog straha.

– Au lavino, pa šta bi sad?

– U džep ću da ti skočim- reče i u tren oka zavuče se dedi u gornji džep kaputa.

I kako je ušao, tako je zaspao. Ubrzo se razvedrilo i deda ustade sa te klupe i produži na posao. Na malog je lava skroz zaboravio.

I tako je ceo dan bio na poslu, pa je krenuo kući, svratio u radnju i polako opet, nogu pred nogu, stigao do kuće.

– Gde mi je ključ- misli se deda Jova, pa sve pretura po džepovima, dok nije stigao do gornjeg džepa od kaputa. Zavukao ruku i izvuče malog lava sa sve ključevima.

– Ti si još tu?- reče mu deda Jova.

A ovaj se protegnu kao svako posle duge dremke, zevnu i odahnu kad vide da je na sigurnom i da mračnih oblaka više nema.

– Tu sam, gde bi bio?

– Pa imaš valjda svoju kuću? Šta ćeš ovde?

– Nemam kuću, nemam nikoga, samo tebe imam.

– Eh, mene? E to ti i nije baš neka sreća, ali ajde, šta ću sa tobom. Ali da budeš dobar, nemoj tu po sobi da mi preturaš, a posebno nemoj da galamiš dok gledam fudbal i čitam novine.

– Neću, neću, ne brini, biću miran kao bubica, neću se ni pomerati dok mi ne kažeš da mogu.

I tako ga je deda Jova spustio na policu pored slika i knjiga i on sad tamo stoji, miran kao neka figurica, a onda kad niko ne gleda, deda Jova mu kaže: Hajde lavino, skoči vamo da se malo igramo- pa on skoči sa te police i počne da jurca, vamo tamo dok celu sobu u haos ne pretvore.

To ti je priča o deda Jovi i malom lavu.

– E, sve si dobro ispričala. I znaš šta, sigurno su se juče igrali jer je baka bila jako besna kako je dedina soba neuredna.

2 Comments


    • mama, tetka, sestra, kao sestra
      Replay Cancel Replay
    • April 19, 2015

    I soba i taj mali lav!

      • Ivana
        Replay Cancel Replay
      • April 19, 2015

      I Deda Jova :-)

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*