Ima onih ljudi koji koliki god put prešli, cipele ih uvek jednako žuljaju. Rodili se bosi, pa bi tako i da prožive.

Probali bi i tuđe cipele, ali im ni te ne valjaju. Vrate se na stare- džabe. Nađu nove- opet ista priča.

Da bar nisu par, pa da možemo u isto vreme levu u Dunav da umočimo, desnom da Frušku goru zajašimo. Da bar ne moraju svuda zajedno pa da može jedna u prošlost da otputuje, druga da već sutra dočekuje.

Te slobode, biti svuda, u svako doba, sam, svoj, svačiji, ničiji, svaki dan se iznova rađati, stotinama smrti umreti, disati i pod vodom i među oblacima, u tom ludom putovanju, bos jurcati, golom kožom život upijati…Gde to ima?

Ima.

U pričama. Samo širom otvorite dlanove, napravite mesta među prstima, tuda priče u krv ulaze.

Ja se zovem Ivana.

Odavno sam završila književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i neke druge škole i specijalizacije. Imam posao, muža, a nas dvoje imamo za sad  jednu Tisu. I kako raste Tisa, tako rastemo ( odrastamo) i nas dvoje. Svo troje. I tako rastu i naše priče, pitanja, problemi, ideje…

Ovo su priče o našim pričama.